Кад оштар њух слатког пса намирише дрогу

Репортери “Блица” провели су дан у тренинг центру паса Управе царине где су се уверили како изгледа један радни дан цариника на четири ноге. Шест паса: два белгијска овчара малиноа и четири лабрадора свакодневно раде на проналаску недозвољених супстанци: наркотика и цигарета, на граничним прелазима широм Србије. Њихово присуство ноћна је мора сваког шверцера, јер нема дроге или дувана који су могли да промакну истренираном њуху ових цариника.

Сваки од њих дошао је из различите државе, а међу њима има Француза, Румуна...Међутим, да би се запослили морали су да прођу озбиљне обуке, али и упознају се са својим колегама, шефовима.

Према речима Радета Кнежевића, помоћника директора Управе царина у Сектору за контролу примене царинских прописа, пси су се још у својим родним земљама упознали са службеницима Управе царина са којима раде.

- Сваки пас добио је свог цариника и они су заједно пролазили кроз обуку где се створила симбиоза кроз једну дивну игру. Пас свог цариника схвата као вођу свог чопора - прича Кнежевић.

Међутим, поред стварања блискости између пса и службеника царине, лабрадори и белгијски овчари учили су следеће: како да препознају мирис онога шта траже.

- Они су учили: “Ово ти је мирис. Ово ти је награда. Пронађеш ли тај мирис, добићеш награду”. А награда је, игра - објашњава Кнежевић и додаје да храна као награда није показала учинковитост, јер и пси знају да преваре.

- Сваки пас има своју играчку: лоптицу, пешкирић...И нема мењања те играчке. Она је од почетка ту - од тренинга, па све време. Пас схвата да када његов водич крене да се игра са њим да је добро урадио посао - објашњава наш саговорник.

Доласком у Србију, Неро, Хера, Џекс, Габи, Онил и Паркер добили су и своје домове, те поред тога што су пуноправни запослени цариници, они су и пуноправни чланови породица својих “вођа”, колега са царине.

- Џекс живи код мене у кући већ пет година. Заједно идемо на посао, тренинге, враћамо се кући заједно. Он је члан моје породице - прича царински службеник Владимир који брине о лабрадору Џексу.

Према његовим речима, Џекс је права маза код куће, а нико ко га сретне на улици или комшилуку не би помослио да је обучен да стане на пут шверцерима наркотика.

- Он се игра са нама код куће. Спава са нама. Деца га обожавају. Међутим, када ме види да обучем униформу зна да је време за посао - прича Владимир док на повоцу држи Џекса и пролази поред аутомобила у тренинг центру. Неколико минута раније он је између точкова једног од аутомобила сакрио крпицу са мирисом марихуане коју је Џекс требало да нађе.

Вешти познавалац мириса наркотика, знајући да га чека награда, брзим ходом кренуо је да пролази поред аутомобила, сваки по мало њушкајући. Међутим, тек се испред једног задржао. Џекс је њушио аутомобил са свих страна, брзо га обилазио, а онда је стао, завукао њушку у блатобран. Наше ишчекивање управо се завршило...Џекс је пронашао крпицу и пажљиво ју је испљунуо у руке свог водича.

Резултат, посао успешно обављен, а Џекс знајући да га сада чека награда за проналазак почео је да скаче и тражи своју крпицу, играчку.

Према речима његовог водича Владимира, Џекс и његове колеге пси вежбају четири пута недељно у тренинг центру, а неретко се дешава и да у дворишту куће у којој живе утврђују градиво.

Ипак, Џекс ће како најављују у царини ускоро у пензију. Како каже, Раде Кнежевић, тренутно се процедурално ради на томе.

- Сређују се папири око тога, а када се заврши комплетна процедура он ће бити поклоњен свом водичу - објашњава Кнежевић и додаје да се нада да ће у наредном периоду царина постати богата за још пет цариника на четири ноге.

Да су шверцери почели да се боје паса запослених у царини говори и чињеница на коју нам је указао Раде Кнежевић.

- У последње време се међу кријумчарима прочуло за царинске псе, па је већ почела да се појављује забрањена роба која је кријумчарена на посебан начин. Бункери по колима, аутобусима су почели да се премазују лепком, лаковима, али стављају и алеву паприку, све у нади да ће то да збуни наше псе, али безуспешно - поносан је Кнежевић.

Анегдота са псима има доста, а према речима Радета Кнежевића, по доласку у Србију, након обуке, пси су знали команде само из матичне земље.

Да би се споразумели и да би комуникација кључна за посао који раде била успешна, цариници су морали да се прилагоде псима и науче елементарне команде на језицима земаља у којима су пси били обучавани било да је у питању француски или румунски.